Zašto je širi televizor bolji

Podela televizora prema odnosu stranica ekrana, daje nam dve dominantne grupe na tržištu: tu su televizori razmere 4:3 i 16:9. Pre nekoliko godina svi televizori su bili iste razmere (4:3). Otkud sad dve vrste i zašto bi trebalo da kupiti “široki” televizor kad naše tv stanice i dalje emituju program formata 4:3? Pozabaviću se istorijom ova dva formata, pre nego što pokušam da dam odgovor na ovo pitanje i svoju preporuku vezanu za izbor odgovarajućeg tv prijemnika.

Šta je razmera? #

Svaki televizor (ili bioskopsko platno) možemo zamisliti kao jedan pravougaonik. Numeričko izražavanje odnosa širine i visine tog pravougaonika predstavlja razmeru. Kada kažemo da je televizor ima sliku formata 4:3 to znači da je on širok 4, a visok 3 jedinice dužine. Jedinica dužine može da varira, ali je njihov odnos uvek isti. Razmera se standardno obeležava kao odnos celih brojevima 4:3. Takođe je veoma popularan i način obeležavanja u kojem je drugi broj u odnosu jedinica: 1.33:1. Ovo je popularno zato što se ovo može predstaviti skraćeno tako što se jedinica izostavi, pa dobijemo samo jedan broj: 1.33. U ovom tekstu smo koristili smo koristili različite vrste obeležavanja.

Kao što smo već naveli standardni odnos stranica televizora starije generacije je 4:3, dok se novi televizori pojavljuju u formatu 16:9.

Razmera 4:3 #

Krajem devetnaestog veka razmeru 4:3 je prvobitno odredio Vilijam K. Dikson (William K. Dickson), istraživač u laboratoriji Tomasa Edisona. On je eksperimentisao sa novim uređajem zvanim kinetoskop. Za njega je koristio film širine 70mm, koji je bio vrlo skup u tom periodu. Tomas Edison smatrao je da tolika širina filma predstavlja nepotrebno rasipanje i od svog asistenta je zatražio da napravi značajnije uštede, tako što će smanjiti film. Na Vilijamovo pitanje: Koji oblik da koristi za slike?, Edison je sklopio prste u oblik pravougaonika približne razmere 4:3 i rekao: “Ovakav”.

Iz ovog se može naslutiti da je Edisonova odluka bila nasumična, a Vilijam je odabrao širinu filma 35 mm i najmanje cele brojeve koji su opisivali odnos stranica predstavljenog pravougaonika. Postoje razne teorije da je Edison imao na umu Euklidov “Zlatni presek“, kada je postavljao zadatak svom pomoćniku. Zašto su se opredelili baš za ovaj oblik, niko ne zna tačan odgovor.

Društvo filmskih inženjera je prihvatilo ovaj odnos kao svoj prvi inženjerski standard 1917. godine. Narednih 35 godina svi filmovi su bili snimani u tom formatu. Razvoj televizije tridesetih godina XX veka bio je pod uticajem filmske industrije. Ista razmera iskorišćena je za prenos tv signala, a kasnije je i zvanično usvojena kao standard. Ovo je omogućilo ljudima da filmove, koji su do skoro bili dostupni samo u bioskopima, mogu gledati iz udobnih fotelja u svom domu.

Ovaj standard je do dana današnjeg zadržan na mnogim televizijama širom sveta. Digitalizacijom televizije prelazi se na novi standard 16:9, pri čemu će ovaj zastareli standard kroz nekoliko decenija u potpunosti biti istisnut sa tržišta.

Razmera 16:9 #

Vidno polje čoveka je više pravougaonog, nego kvadratnog oblika. To je navelo na zaključak da su “široki” formati prirodniji za gledanje, a filmovi predstavljeni u ovakvom formatu mogu stvoriti jači vizuelni utisak. Logičan potez filmskih studija posle ovog zaključka bio je da se novi filmovi snimaju u novom “širokom” formatu. Ujedno ovaj korak je tokom pedesetih godina XX veka, vrlo vešto iskorišten kroz reklamnu kampanju za povećanje broja posetilaca bioskopa, koji je pao usled dostupnosti televizije.

Pod “širokim” formatom podrazumevamo sve formate koji su veći od 1.37:1. Tokom vremena eksperimentisalo se sa raznim “širokim” formatima. Svaki studio mogao je snimati filmove u nekom svom odnosu. Tokom vremena u filmskoj industriji izdvojili su se sledeći standardi:

• 1.33 (The Academy standard aspect ratio);
• 1.67 (The European widescreen aspect ratio);
• 1.85 (The American widescreen aspect ratio);
• 2.20 (Panavision);
• 2.35 (CinemaScope).

Kao što možete primetiti standard 1.78 (16:9) nije na listi. Postavlja se pitanje odakle se ovaj format stvorio i kako je postao standard? Za ovo je zaslužan dr Kerns H. Powers, rukovodilac u istraživačkom centru David Sarnoff. On je nacrtao sledeću sliku:

Na slici su predstavljeni filmski formati normalizovani na istu površinu i postavljeni jedan preko drugog. Sa slike se jasno može utvrditi jedna zanimljivost: najmanji spoljašnji pravougaonik u koji se uklapaju svi predstavljeni formati, kao i najveći unutrašnji pravougaonik su iste razmere: 16:9. Kerns je zaključio da bi platno ove razmere moglo efikasno koristiti za prikazivanje filma rađenog u bilo kojoj od navedenih razmera.

Godine 1984. Društvo inženjera filma i televizije (SMTPE) anonimno usvaja ovaj koncept. Nedugo posle toga postao je međunarodni standard digitalne televizije, digitalne televizije visoke rezolucije (HDTV) i poboljšane analogne televizije (EDTV). On omogućava da se doživljaj film bolje dočara gledajući ga na televizoru.

Moja Preporuka: Ako kupujete televizor na kojem ćete prvenstveno gledati program naših tv stanica i želite da potrošite što manje novaca, kupite televizor starije generacije, jer su značajno jeftiniji (CRT monitori). Ukoliko vaš novi tv treba da posluži za gledanje filmova, igranje konzola i/ili praćenje HDTV kanala bez daljeg razmišljanja izaberite novi “širi” standard. Vaš izbor treba da se temelji na vašim potrebama i navikama, pa dobro porazmislite o tome pre nego što otvorite novčanik i kupite nešto što vam u stvari ne odgovara.